Россия, Москва

info@ia-centr.ru

Идеја неопходности евроазијске интеграције може да буде израђена у самом српском друштву

5 Марта 2014

Автор:

Теги:
Алексеј Власов

Алексеј Власов

Алексеј Власов

Идеја неопходности евроазијске интеграције може да буде израђена у самом српском друштву, ради тога не мора обавезно да постоји политичка воља једног лица – сматра познати руски историчар, руководилац политиколошког центра Север-Југ Алексеј Власов.

У марту научник учествује у раду Евраозијске конференције у Новом Саду и Нишу, а пред одлазак у Србију господин Власов је одговорио на питања Гласа Русије.

Последњих дана низ политиколога изразио је мишљење да сада, у контексту последњих догађаја, Украјина се дистанцира од процеса евроазијске интерграције који без ове земље не може да буде завршен...

Питања евроазијске интеграције се не затварају само на теми геополитичког избора Украјине, које, по мени, остаје нерешено. Вектор утицаја евроазијске интеграције распростире се и на регион Пацифичког прстена, није искључена могућност формирања зоне слободне трговине са Турском, интересовање за Царински савез испољава и Вијетнам. Зато говорити да се у Украјини завршава потенцијал раста евроазијског пројекта било би претерано. А у односу на Србију рећи ћу искрено, ја, осим Киргизије и делимично Јерменије, ни у једној другој земљи нисам видео такво искрено интересовање чак не од стране политичке елите, већ друштвених инстутиција, обичних људи према идеји – у овом или оном облику – учешћа у том пројекту. Мада, допуштам да је то рефлексија на традиционално пријатељске, блиске везе између Србије и Русије и мањој мери схватање шта може да пружи земљи учешће у пројекту.

О томе се и ради што у Србији виде будући Евроазијски савез више као политичку структуру, мада пре свега реч је о економији. Није ли тако?

Темељ сваке интеграције је економски интерес, затим, ако се интеграција води успешно, појављује се социокултурна, образовна веза, а у перспективи могућа је и политичка компонента. Не сме се прескакати етапа, али треба видети перспективу. У актуалном свету без компоненти политичке интеграције тешко је реализовати своје намере. Пример Украјине то још једном подвлачи. Али поводом Србије могу, ослањајући се на искуство комуницирања са локалним становницима да кажем да људе пре свега занима шта може њима у тој сложеној економској ситауцији у којој се налази Србија да да ова сарадња са евроазијским пројектом. А већ затим ће се појавити питање шта даље са тачке гледишта политичке интеграције.

Ви идете у земљу чија, може се рећи званична парола за време председника Тадића је била изречена у току предизборне кампање 2008. године Европа нема алтернативу, потшо је она на центиметар од Србије. Сада, за време актуалних власти, растојање је постало још мање, зато што је Хрватска ступила у ЕУ. Европскептици имају контрааргумент – Јерменија која планира да заврши ове године ступање у Царински савез. Да, Јерменија се такође географски не граничи са земљама Царинског савеза, али ипак није одвојена са две-три земље ЕУ као Србија...

Ја разматрам евроазијски интеграциони пројекат не једноставно као формирање заједничке царинске територије, мада ситуација око Јерменије показује да питање може да се реши и без постојања заједничке границе. Питање евроазијске интеграције је питање учешћа у заједничком модернизационом пројекту који је Србији, по мени, принципијално потребан. При томе ово је учешће под оним условима који су повољни свакој учесници пројекта. Када разговараш са Србима који имају мали бизнис, схваташ да услови које нуди ЕУ не дају њиховом бизнису да се развија. Говориш са српским стручњацима у области индустрије и постаје јасно да овде, као и у неким другим блаканским државама, брзог модернизационог пројекта на рачун ступања у ЕУ такође неће бити. Ако је Русија спремна да понуди разумну алтернативу, онда то неће бити везано само за царинска правила и услове, то је питање системске промене вектора економског развоја. На пример, формирање својеврсног евроазијског Ербаса као неког пробојног заједничког пројекта који би постао драјвер развоја евроазијске економије у наредним деценијама. Новац, радна снага, мозгови – они нису везани за царинске границе.

Са друге стране, у земљи постоји и супротна парола – Србија нема алтернативу, својеврсни позив да се пре свега размисли о својим сопственим интересима. Људи којима је близак овја принцип указују на неколико момената. На пример, ступање у ЕУ ојачаће одлив квалификованих кадрова из Србије у земље ЕУ, а он и тако не пресушује. Затим, захваљујући потписаном споразуму о асоцијацији са ЕУ, Србија већ губи новац. Коначно, европски стандарди ће болно ударити по пољопривреди Србије. Са којим ризицима ће се суочити Србија, ступивши, да тако кажемо, у евроазијске односе који такође подразумевају јединствено тржиште радне снаге, роба, услуга, капитала?

На примеру Украјине видимо разлику европског и евроазијског прилаза. ЕУ и ММф захтевају структурне реформе за које у датом конкретном тренутку Украјина није спремна, зато што ће то довести до снажних социјалних трошкова. И то иако, сложићете се, економски потенцијал Украјине је ипак већи од српског. Русија предлаже могућност благе адаптације према економским условима Евроазијског савеза, што видимо на примеру Јерменије и Киргизије. Јер у обе земље постоји велики проблем миграната, али у пројектима Евроазијског савеза је отварање радних места у оквиру јединственог економског тела не на територији РФ, где се суочавамо са озбиљним миграционим ризицима, већ на територији ових земаља које су чланице савеза. У пројектима такође нису кредити по суперстрогим условима, већ инвестиције и модернизација старих производњи. Навешћу конкретан пример: отварање руског тржишта за српска вина. Да ли их често видимо на нашим полицама у продавницама? Треба их тражити. Питам српске винаре зашто. Они одговарају: зато што можемо да понудимо од сваке винарије мале партије, а трговцима на велико то није занимљиво, пошто не могу да добију профит. Ако Србија постане део евроазијских интерграционих процеса, локални винари би могли да добију одређене повластице које би омогућиле и нашим потрошачима да схвате да су ови квалитетни, али мање популарни српски брендови сасвим конкурентни са винима Новог света попут чилеанског које се сада одлично продаје.

У Србији постоје политичке снаге које се залажу за евроазијску интеграцију. Има их не баш мало, али у датом тренутку са великим партијама њима је тешко да конкуришу. У ком правцу може да се ради у Србији ако је званична линија овде од почетка 2000-их ступање у ЕУ. Сетимо се да је председник Казахстана Назарбајев још 1994. године формулисао курс ка Евроазијском савезу, пошто, цитирамо „Републике бившег СССР су историјски и судбински припремљене за јединствену заједницу“. Србија и Русија нису биле никада у једној држави и Србија није имала свог Назарбајева...

Не треба радити са политичким партијама, већ са људима, са јавношћу, са универзитетским круговима. Нека то буде неки „колективни Назарбајев“, нека овај поглед на евроазијску интерграцију Србије буде националан, а не резултат политичке воље једног лица, које је, као Назарбајев 1994. године, предодредило трендове развоја центрипеталних снага. Неко ће полазити од вековног пријатељства са Русијом, неко ће видети могућност развоја сопственог бизниса, за неког ће бити занимљива перспектива политичке интеграције.

И то неће бити идеја наметнута са стране уз помоћ великих средстава, већ рођена управо у српском друштву мисао да наши односи потврђени у 19. веку заједничком крвљу на бојном пољу, у 21. веку могу да се претворе у технолошки пробој за Србију, условљен учешћем земље у евроазијским интеграционим процесима.

Руководилац политичког центра Север-Југ Алексеј Власов учествује у раду Евроазијске конференције у Новом Саду 6. марта и у Нишу 7. марта.

 


Теги: 

Текст сообщения*
Загрузить файл или картинкуПеретащить с помощью Drag'n'drop
Перетащите файлы
Ничего не найдено
Отправить Отменить
Защита от автоматических сообщений
Загрузить изображение